vesti

Zašto fiskalna pravila?

Zbog strukturnih problema u vođenju moderne fiskalne politike postoji značajna sklonost ka budžetskim deficitima. Najvažniji problemi iz ovo...
IZDVAJAMO

Završen konkurs za zaposlenje u Libeku

Obaveštavamo vas da je završen konkurs za poziciju Menadžer za komunikacije.

Zbog strukturnih problema u vođenju moderne fiskalne politike postoji značajna sklonost ka budžetskim deficitima. Najvažniji problemi iz ovog domena su fisklana iluzija i aktivna budžetska politika u okviru demokratskog političkog procesa. Na duži rok ovo vodi akumuliranju visokog javnog duga i preti da uruši javne finansije.

Javna potrošnja i deficiti

Usložnjavanje funkcija države i uspostavljanje programa države blagostanja – sistema zdravstvene zaštite, obrazovanja i penzionog osiguranja, kao i programe redistribucije dohotka i ujednačavanja potrošnje tokom životnog ciklusa – doveli su do velikog povećanja javne potrošnje. Ono nije moglo biti sprovedeno samo povećanjem javnih prihoda, već i delimičnim oslanjanjem na finansiranje putem zaduživanja. Poseban uticaj na ulogu budžetskih deficita za finansiranje javnih programa imala je i ekonomska teorija kejnzijanizma, koja je kao cilj ekonomske politike apostrofirala smanjenje amplitude tokom privrednog ciklusa i ubrzanje ekonomskog rasta tokom recesija.

Fiskalna iluzija

Fiskalna iluzija predstavlja situaciju u kojoj građani koji su istovremeno i korisnici javnih usluga ali i njihovi platioci kao poreski obveznici, ne mogu jasno da odrede nivo javnih usluga koji maksimizuje njihovo blagostanje jer je teško proceniti ukupne troškove javnih usluga. Kako korist od javnih usluga mogu jasnije da ocene, ovo vodi u sistemski višu tražnju za javnim uslugama, nego što bi ona bila da su njihove cene jasno vidljive.

Smatra se da je fiskalna iluzija viša u slučajevima kada je teže proceniti ukupno poresko opterećenje, tj. iznos poreza koje plaća pojedinac. Prema tome, na njen nivo utiče sam karakter poreskog sistema, pa je njega moguće dizajnirati tako da fiskalnu iluziju smanji ili poveća.

Niži nivo fiskalne iluzije:

  1. Poreska pravila su jednostavna, sa malim brojem poreskih oblika, stopa i poreskih izuzeća.
  2. Udeo direktnih poreskih oblika (porez na dohodak, porez na imovinu, porez na dobit) u ukupnim poreskim prihodima je dominantan.
  3. Nivo novčanih transfera između različitih nivoa vlasti je nizak.
  4. Nemogućnost zaduživanja, tj. deficita.

Viši nivo fiskalne iluzije:

  1. Poreska pravila su komplikovana, sa velikim brojem različitih poreskih oblika, stopa i poreskih izuzeća.
  2. Dominantan udeo u ukupnim poreskim prihodima čine indirektni poreski oblici (porez na dodatnu vrednost, akcize, carine).
  3. Nivo novčanih transfera između različitih nivoa vlasti je visok.
  4. Postojanje visokih deficita.

Prema ovoj školi mišljenja, najtransparentniji poreski sistem sastojao bi se od jednog poreskog oblika, i to sintetičkog poreza na dohodak, sa jednom poreskom stopom za sve nivoe prihoda. Time bi svi poreski obveznici mogli lako da izračunaju koliki je iznos poreza koji plaćaju. Međutim, u slučaju modernih poreskih sistema, broj poreskih oblika je visok, kao što je visok i udeo indirektnih poreskih oblika, kao što su različiti vidovi poreza na potrošnju (gde se poreski obveznik i poreski platilac razlikuju). Samim tim, poreska iluzija značajno je viša, što ohrabruje prekomernu javnu potrošnju.

Pored toga i samo administriranje poreza može da ima uticaj na postojanje poreske iluzije. U slučaju kada se porez na dohodak plaća na godišnjem nivou od strane samog poreskog obveznika, nje nema jer svako zna koliko poreza je platio. Međutim, iluzija se javlja u slučaju kada porez obračunava i plaća poslodavac u ime radnika, izuzimajući ga iz bruto plate na mesečnom nivou, jer u tom slučaju radnik teže može da obračuna svoje poresko opterećenje. Pored toga u ovakvom sistemu potpuno se gubi osećaj da se plaća porez, što sve važi i za socijalne doprinose.

U slučaju deficita, fiskalna iluzija ohrabruje tražnju za višim nivoom javnih rashoda jer se određeni deo javne potrošnje odlaže za budućnost ali se njegov deo i u potpunosti eksternalizuje – pošto se prebacuje na buduće poreske obveznike. Samim tim, političari mogu da deo javne potrošnje finansiraju time što će neophodne poreske prihode prebaciti u budućnost, čime ukupan trošak javnih programa deluje manji nego što zaista jeste, što dovodi do toga da birači u političkom procesu traže više javnih programa.

Postojanje fiskalne iluzije istraživano je i empirijski, sa različitim rezultatima – neka istraživanja su je pronašla kao važnu determinantu visine javnih rashoda, dok neka druga nisu pronašla statistički značajnu vezu između nivoa fiskalne iluzije i nivoa javnih rashoda.

Aktivna budžetska politika

Aktivna budžetska politika je posledica kejnzijanske revolucije u ekonomskoj teoriji. Pre kejnzijanskog zaokreta glavna struja ekonomista smatrala je da je neophodno da javne finansije budu u ravnoteži, bez deficita. Budžetski deficiti prvenstveno su posmatrani kao instrument politike u nesvakidašnjim vremenima (ratovi, elementarne katastrofe), što je u vremenima krize dovodilo do toga da fiskalna politika bude prociklična, pošto bi se smanjivanjem javnih prihoda smanjivali i javni rashodi da bi se održao budžet bez deficita. Nakon što je kejnzijanizam postao vodeće ekonomsko viđenje, akcenat je stavljen na budžetskoj politici kao instrumentu anticiklične ekonomske politike. Prema tome, u doba krize budžet je trebalo da gomila deficite pomoću kojih bi se finansirali povećani izdaci kojim bi se stimulisala agregatna tražnja. Sa duge strane, u doba privredne ekspanzije, budžeti bi trebalo da budu u suficitu, da bi se tako sakupljale fiskalne rezerve pomoću kojih bi se finansirala povećana potrošnja tokom recesija, računajući da će na nivou privrednog ciklusa budžetska potrošnja biti izbalansirana.

Međutim, do ovoga uglavnom nije dolazilo. Kako podaci pokazuju, zemlje koje su decenijama vodile aktivnu budžetsku politiku jesu tokom recesija imale povećanu javnu potrošnju putem budžetskih deficita, ali zato tokom ekspanzije gotovo po pravilu nisu imale suficite, već su često i u takvim okolnostima vodile politiku deficita. Usled izborne utakmice političari imaju podsticaj da troše više tokom recesionih godina, što jeste u skladu sa kejnzijanskom politikom, ali da nemaju podsticaj da u skladu sa njom štede tokom godina privrednog rasta. Prvo, narušen je implicitni normativni stav da su deficiti loši i da im treba pribegavati samo u nesvakidašnjim neprilikama, pošto je teorijsku potporu za politiku deficita dala sama ekonomska teorija. Drugo, političarima je politički manje štetno da sakupe novac pozajmljivanjem nego povećanjem poreza. Zbog toga Bjukenon tvrdi da će u demokratskim sistemima aktivna budžetska politika na dugi rok uvek dovesti do gomilanja visokih javnih dugova (što podaci uglavnom i pokazuju), dok bi u autokratskim sistemima koji ne postavljaju pitanje moguće smenjivosti vlasti na izborima aktivna budžetska politika mogla da bude uspešnije sprovođena.

Prevazilaženje problema fiskalne politike sklone deficitima

Sistemska pristrasnost ka deficitima i gomilanju javnog duga u modernim državama može da javne finansije dovede do ivice održivosti. Usled toga, veliki broj zemalja preduzeo je određene mere koje bi trebalo da dovedu do uravnoteženijeg stanja u javnim finansijama. To su, pre svega:

  • poboljšanje budžetskog procesa,
  • delegiranje dela nadležnosti nezavisnim institucijama,
  • uvođenje numeričkih fiskalnih pravila.