vesti

Očekivano netransparentno - Ocena budžeta za 2018. godinu

Budžetski prihodi uglavnom su realistično prognozirani, mada makroekonomske projekcije na kojima se bazira budžet smatramo previše optimisti...
IZDVAJAMO

Odgovornost kao štit od populizma - Jasmina Trajkoska

Tekst Jasmine Trajkoske iz Makedonije.

Budžetski prihodi uglavnom su realistično prognozirani, mada makroekonomske projekcije na kojima se bazira budžet smatramo previše optimističnim, naročito u oblasti procenjenog ekonomskog rasta od 3,5%. Budžet je i dalje netransparentan i neinformativan, a zakonski budžetski kalendar nastavlja otvoreno da se krši bez posledica. Politika visokih subvencija se nastavlja, a novoočekivani fiskalni prostor sav je potrošen, pa nema prostora za neko primetno smanjenje poreza. Povećanje kapitalnih investicija na infrastrukturu jedan je od retkih dobrih budžetskih novina, pod uslovom njihove efikasne realizacije.

Neutemeljeni optimizam - glavne budžetske pretpostavke

Pretpostavke na kojima se bazira budžet su realni rast BDP-a od 3,5% i inflacija od 2,8%. Pored ovih jasno navedenih informacija, nedostaje podatak o očekivanom kursu evra, ali na osnovu indirektnih informacija iz budžeta, može se pretpostaviti da je očekivani kurs evra krajem godine oko 122,5 dinara.

Smatramo da postoji visok rizik toga da se pretpostavke na kojima počiva budžet ne ostvare. Očekivana stopa rasta od 3,5% deluje realistično pošto je jednaka prognozi MMF-a, ali imajući u vidu jako niske stope rasta ostvarene u ovoj godini umesto očekivanih, visoku cikličnost u poljoprivrednoj proizvodnji kao i niske stope privatnih investicija, ova očekivana stopa rasta deluje previše optimistično i postoji visok rizik da ona podbaci, što bi sa sobom povuklo i niži iznos poreskih prihoda. Kretanje inflacije i kursa mogu imati i značajan uticaj na fiskalnu stranu; na primer, viša inflacija povećava (a niža smanjuje) poreske prihode preko prihoda od naplaćenog PDV-a i akciza, dok nivo kursa utiče na cene inostranih dobara u javnim nabavkama i iznosa sredstava neophodnih za otplatu kamata.

Netransparentnost budžetskih stavki

Budžet je i dalje netransparentan. Napredak jeste donekle ostvaren u tome što se prestalo sa praksom beleženja troškova ,,ispod crte'' pre svega u oblasti finansiranja državnih preduzeća – izdavanja garancija koje su se kasnije pretvarale u čiste subvencije kada bi njihova otplata pala na teret budžeta. Ovakvi troškovi sada su uključeni u budžet, pa su vidljiviji. Međutim, izvan ove mere celokupan budžetski proces je nedakvatan, a budžet netransparentan.

Prvo, budžetski proces kasni i probija zakonom propisane rokove – umesto da bude usvojen početkom novembra i predlog budžeta bude dostavljen Narodnoj skupštini na razmatranje to se dešava tek nekoliko dana pred rok za njegovo usvajanje, čime se praktično onemogućava bilo kakva smislena javna rasprava. Pored toga, fale informacije o Fiskalnoj strategiji za 2018. sa projekcijama za 2019. i 2020, dokumentu koji bi trebalo da predstavi srednjoročnu fiskalnu politiku i makroekonomska kretanja. Revidirana Fiskalna strategija takođe je trebalo da bude poslata Narodnoj skupštini i to do 05.10.2017.

Drugo, nedostaju informacije o broju zaspolenih u budžetskim institucijama, pa se ne može saznati ništa više o visini i strukturi zarada i pravom broju zaposlenih.

Primer netransparentnog trošenja javnih sredstava koja su prikazana u budžetu su opet subvencije u privredi, od 15 milijardi dinara ili 125 miliona evra. Od ovih sredstava 11,9 milijardi namenjeno je podsticajima za strana ulaganja – navodi se i spisak preduzeća, ali ne i koliko sredstava je namenjeno kojem od njih. Imajući u vidu u najmanju ruku neopravdanost ako i otvorenu štetnost politike subvencija, treba barem ove informacije dostaviti javnosti.

Propuštena prilika da se snize porezi - prihodna strana budžeta

Ocenjujemo da su poreski prihodi uglavnom realistično procenjeni, pod uslovom ostvarenja predviđenog rasta. Nominalni prihodi republičkog budžeta su veći za 7,8% u odnosu na procene budžeta za 2017. godinu; dok su u realnim iznosima veći za oko 5%. Ovo znači da je bilo kakav fiskalni prostor koji bi mogao da se iskoristi za smanjenje poreza, što bi pružilo dodatni momentum za ekonomski rast, ipak iskorišćen za povećanje javnih rashoda. Poresko rasterećenje privrede, naročito malih i srednjih preduzeća, ipak ostaje za neka buduća vremena.

Od poreskih prihoda smatramo da su samo prihodi od akciza možda previše optimistično procenjeni. Opet, u slučaju nižeg ekonomskog rasta nego što je predviđeno, slabljenja fiskalne discipline ili niže inflacije, poreski prihodi mogu značajno podbaciti. Rizični za realizaciju su i neporeski prihodi, pre svega dobit javnih preduzeća i neporeski prihodi budžetskih korisnika. Ovi prihodi zavise od efikasnosti poslovanja javnih preduzeća i drugih budžetskih korisnika, a spore reforme u ovom sektoru i loš politički postavljeni menadžment mogu da dovedu do znatno lošijih performansi, kao što se ove godine već desilo sa EPS-om. Pored toga, postavlja se i pitanje ovakve politike imajući u vidu nizak nivo investicija ovih preduzeća koja su u nekim slučajevima niža od troškova amortizacije. Neporeski prihodi budžetskih korisnika povećani su za preko 25%, što je neopravdano veliki iznos, pa očekujemo da je ovde reč više o boljoj evidenciji institucija i njihovog rada nego do realnog povećanja njihovih prihoda, što je dobro pošto je neadekvatnost obuhvata rada ovih institucija jedna od sistemskih manjkavosti upravljanja javnim finansijama u Srbiji.

Rizična potrošnja bez reformi - rashodna strana budžeta

Rashodi republičkog budžeta pokazuju načelnu nameru da ne dolazi do nekih sistemskih promena. Rashodi za zaposlene su nominalno povećani za preko 7%, a realno nešto preko 4%, što je posledica obećanja povećanja zarada u javnom sektoru, sa tim da se očekuje i dalje smanjenje broja zaposlenih usled nastavka mera privremene zabrane zapošljavanja. Smatramo da je ova mera loša – ne samo da se ne vrše ili ne primenjuju rezultati analize o strukturi javnog sektora, koji treba da identifikuju realne potrebe poslovično predimenzioniranog javnog sektora u Srbiji (negde smanjenje, a negde možda i povećanje broja zaposlenih), nego se ovom merom odustaje i od početka reformi sistema zarada u javnom sektoru koji je i dalje neuređen i neracionalan. Ovom merom se postojeći problemi samo produbljuju, umesto rešavaju, a kupuje se politička podrška birača.

Značajno je samo povećanje kapitalnih rashoda u ovogodišnjem predlogu budžeta za skoro 34 milijarde dinara - javne investicije u Srbiji su godinama ispod nivoa uporedivih zemalja u Istočnoj ili Centralnoj Evropi, a stanje infrastrukture nije na zavidnom nivou (prema oceni Svetskog ekonomskog foruma). Povećanje javnih investicija međutim sa sobom nosi i druge opasnosti: izgradnju neodgovarajuće infrastrukture usled slabih analitičkih kapaciteta za ocene javnih investicija. Značajan deo ovih investicija dolazi putem bilateralnih kredita koji sa sobom nose i neke druge uslove, vezane za izvođače radova i tehnologiju, pa neki od ovih preferencijalnih kredita zapravo nisu nimalo jeftiniji od komercijalnih. Nedostatak adekvatnih administrativnih kapaciteta ima za posledice i to da se često ne potroše sva predviđena sredstva, što potom veštački pumpa suficit. Stoga postoje ozbiljni problemi koji samo povećanje kapitalnih rashoda ne rešava.

Subvencije i dalje ostaju važna stavka budžeta sa 87,6 milijardi dinara - subvencije za železnicu su nešto smanjene, a subvencije za poljoprivredu povećane, ali je ukupna slika ista: privreda se i dalje selektivno pomaže sa uverenjem da je država (a ne preduzetnici) entitet koji zna kako privreda u Srbiji treba da izgleda i da se razvija. Važno je napomenuti da se barem neke od reformi u javnom sektoru sprovode i da daju rezultate – u subvencije za železnicu uračunati su i rashodi za ruski kredit za investicije u železničku infrastrukturu, pa su prave subvencije zapravo nešto niže.

Velika državna preduzeća, pre svega Srbijagas, EPS i RTB Bor, uz Resavicu i Železnice Srbije, i dalje predstavljaju velike fiskalne rizike i mogu da u potpunosti promene budžetsku sliku i da ponište sve dobre rezultate u fiskalnoj konsolidaciji, ukoliko bi se njihovo loše poslovanje prelilo na budžet. Reforme ovih javnih preduzeća, osim Železnice, idu značajno sporije nego što je to predviđeno. Neka od državnih preduzeća, iako zvanično posluju bez pomoći iz budžeta, održavaju svoje poslovanje time što ne plaćaju svojim dobavljačima za struju, gas ili čak svoje poreske obaveze, što se kasnije opet preliva na državu. Ovo je svakako opet netrasparentno rešenje i adekvatnije bi bilo da se barem ovi rashodi prikažu u budžetu, umesto da se takva praksa toleriše (trenutni budžet predviđa samo 1 milijardu dinara za preduzeća u postupku privatizacije koja će se transferisati posebnom odlukom Vlade preko Fonda za razvoj).

Nizak kvalitet javne administracije u Srbiji vidi se i u budžetu na budžetskim linijama namenjenim novčanim kaznama i penalima po rešenju sudova i obaveznim taksama, kaznama i penalima, za šta je predviđena suma od 14,9 milijardid dinara. Ova suma je, na primer, 2/3 ukupnih rashoda za zaposlene u srednjem obrazovanju, sistemu sa preko 30 000 zaposlenih profesora.

Zaključak

Poreski obveznici ne treba da računaju na smanjenje poreza u sledećoj godini. Prihodi od poreza na zarade i rashodi za zaposlene pokazuju da nije predviđeno smanjenje nameta na zarade, a nema naznaka ni da će doći do smanjenja opterećenja privrede parafiskalnim nametima. Ekonomski rast posledica je miliona odluka građana Srbije, a ne političara, ali su za njega najzaslužniji oni koji rade i stvaraju novu vrednost: preduzetnici i zaposleni u privatnom sektoru koji svojim radom i plaćenim porezima izdržavaju ostale. Ovaj budžet oslikava stav da je privatni sektor krava muzara koja treba da izdržava skupu i neefikasnu državu. Izgleda da od reformi u Srbiji, tradicionalno i dalje najviše uspevaju torte.