vesti

Populizam iz ugla slobode govora i okupljanja - Aleksandar Sekulić

Tekst Aleksandra Sekulića, objavljen u Libekovoj publikaciji ,,Zloupotreba naroda - priroda populizma u Srbiji".
IZDVAJAMO

Tribina i promocija publikacija Zloupotreba naroda

U sredu, 29. novembra od 18č u Aero Klubu (Uzun Mirkova 4) biće održana tribina i promocija Libekovih publikacija ,,Zloupotreba naroda – Pri...

Srbija se u poslednjih nekoliko decenija suočavala sa brojnim krizama. Neke su bile stvarne, neke zamišljene, a neke tako dobro zamišljene da su ubrzo postajale stvarne. Briga za običnog čoveka okruženog neprijateljima, izdajnicima, okupatorima i tajkunima bila je u centru ponuđenih rešenja. Rešenja se nisu pokazala dobrim i Srbija je danas siromašna zemlja u kojoj je vladavina prava predmet podsmeha, a najveće poštovanje uživaju najautoritarnije i najtajnovitije institucije.

Običnom čoveku loša i štetna rešenja nudile su praktično sve vlasti i opozicione partije. Pitanje nije bilo ima li populizma nego koliko ga ima i gde.

U ovom kontekstu treba razmatrati i odnos slobode izražavanja i slobode okupljanja sa jedne i populizma i autoritarnih tendencija u Srbiji sa druge strane. Ljudska prava nisu ideologija, mada prožimaju politički život i mogu da nose svojstva ideologije. Iako nije čvrsta ideologija, populizam svakako služi kao okvir u kom ideologije sa raznih strana političkog spektra nude rešenja za koja se iznova i iznova ispostavlja da su parcijalna ili potpuno pogrešna. Pošto ljudska prava nisu ideologija, ne treba od njih očekivati da budu suprotstavljena strana u ideološkoj borbi.

Populisti nije ukinuta sloboda izražavanja. Dozvoljeno je obećati hleb od tri dinara, kao što su činili radikali dok su bili najveća opoziciona stranka, a dozvoljeno je obećati i Kosovo i Evropu, što je radila Demokratska stranka sa pozicije vlasti (ovo prvo bi naškodilo samo pekarskoj industriji, a drugo bi škodilo svima). Na polju ljudskih prava prag iza koga izraženo mišljenje postaje problematično je vrlo visok. Zabranjena je propaganda rata. Zabranjeno je zagovarati nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, kada to predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Zabranjeno je služiti se pravima, kada je cilj doći na vlast i ta ista prava ukinuti svima ostalima. Konačno, sloboda izražavanja može biti ograničena zarad zaštite ljudskih prava i ugleda drugih ljudi, kao i zbog zaštite nacionalne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja ili morala. Ova ograničenja moraju biti utemeljena u zakonu i proporcionalna cilju koji se ograničenjem želi postići. Sve ovo ne znači da je sve što je dopušteno ljudskim pravima jednako vredno. Neki činovi vredni su podsmeha, javne osude ili prezira.

U poslednjih pet godina, a naročito od 2014, poštovanje slobode izražavanja u Srbiji dramatično je unazađeno, naročito u pogledu slobode medija i slobode primanja i širenja obaveštenja. Novinari su gubili posao, bivali disciplinski kažnjeni zbog pogrešnog pitanja u pogrešno vreme, na neko vreme napuštali poziv zbog pritisaka, a novinar iz Bele Crkve nedavno je prvostepeno osuđen na zatvorsku kaznu po prijavama lokalnih funkcionera Srpske napredne stranke. Neki su, sa druge strane, odlučili da ne talasaju i da budu loši novinari, ako će im to dozvoliti kakav-takav standard životarenja. Jedan bivši novinar „Studija B“ teatralno je prišao vlasti, bez trunke stida i kajanja, u inat građanima koji su stali iza njega, kada se učinilo da će biti još jedna žrtva hajke na nelojalne novinare.

U većini slučajeva vlast je populističke argumente rezervisala za borbu protiv istraživačkog novinarstva i portala i nedeljnika koji su odolevali pritiscima – i još uvek odolevaju. Za njih se govori da služe tajkunima, npr. Miškoviću, stranim gazdama, npr. Sorošu, zapadnim obaveštajnim službama i neprijateljskim nacijama. Zastupnici vlasti u ovom prljavom poslu uglavnom nisu na vrhu, već mahom na samom dnu: u TV emisijama i vodećim tabloidima, mada se neki nalaze i u lokalnim organima vlasti.

U sukobu sa medijima u Srbiji, populizam nije primarno oružje. Slobodni i odgovorni novinari nisu brojni, a ni njihova publika nije ogromna. Zbog ovoga su ucene, pretnje, politički i finansijski pritisci dovoljni, a strah i samocenzura deluju preventivno protiv onih koji bi se možda pridružili odbrani slobode izražavanja. Kada novinar odustane, oglašivač se povuče, medij ugasi – priča je završena i ide se dalje. Populistička mobilizacija nije potrebna jer se sve završava u ranijoj, često privatnoj fazi. Populističkoj retorici vlasti pribegavaju uglavnom kod medija koji odolevaju pritiscima i koje zbog takvog inaćenja treba otuđiti od običnog čoveka i potencijalnog (opozicionog) glasača.

Situacija je drugačija sa slobodom okupljanja. I u zakonodavnom smislu i u praksi, stanje je bolje nego prethodnih godina. Iako je daleko od savršenog, Zakon o javnom okupljanju usvojen početkom prošle godine unapredio je tu oblast, višegodišnje zabrane Parade ponosa su, bar trenutno, prošlost, a nema ni većeg narušavanja javnog reda na skupovima i oko njih – mada je ovo poslednje verovatno posledica toga što su gazde onih koji narušavaju javni red danas na vlasti. Ipak, populizam je jedno od češćih oružja kom vlasti pribegavaju kada se suočavaju sa drugačijima i sa neistomišljenicima koji svoje zahteve iskazuju na ulici. I ,,nepopularne“ grupe, kao što su LGBT osobe i opozicioni pokreti uspevaju da protestuju, ali su i jedni i drugi suptilno ili otvoreno obeleženi kao neprijatelji.

Jedan od klasičnih primera populizma i jednih i drugih vlasti bile su zabrane održavanja Parade ponosa. Razlozi i izgovori bili su raznovrsni, ali zabrana je suštinski bila neopravdana. Država je dužna da obezbedi održavanje skupova (i kontrademonstracija kad god je to izvodljivo). Pravi razlog zabrane godinama je bio neslaganje sa životnim stilom LGBT osoba – šta god taj životni stil podrazumevao. Nema bolje prilike da se vlast približi običnom čoveku, nego da deli pravdu posmatrajući na sličan način dva tabora ekstremista – u jednom su LGBT osobe, a u drugom su huligani i oni zajedno žele da ruše grad dok pošteni građanin radi i gradi. Od 2014. godine vlasti ne pribegavaju zabranama, ali svake godine sa prezirom i podsmehom objašnjavaju kako imaju druga interesovanja i pametnija posla nego da podržavaju Paradu ponosa, doprinoseći time osećaju nelagode i straha kod LGBT osoba.

Iz sličnog razloga vlasti su 2015. zabranile i skup „Sedam hiljada“, čiji su organizatori želeli da iskažu saosećanje sa žrtvama genocida u Srebrenici. Zabranivši i skup i protivdemonstracije, vlast se opet postavila u poziciju običnog čoveka, ovog puta arbitrirajući o onima koji se sećaju muslimanskih žrtava i onih koji bi ove prve da proteraju ili pretuku. Iako su skupovi održani, uz očekivane izmene, održao se i osećaj nelagode i nepoželjnosti kod okupljenih.

Kada je na jednom od prvih protesta ,,Protiv diktature“ u aprilu ove godine oštećen pano sa fotografijama civila i vojnika poginulih na Kosovu, populistička podrška ratnim žrtvama bila je jedna od prvih reakcija vlasti. Prikazivanje demonstranata kao divljaka i rušitelja bio je potez kojim su vlasti pokušale da demonstrante otuđe od ostalih građana, koji mirno prihvataju rezultate izbora i sa pijetetom se odnose prema srpskim žrtvama. Jedan od razloga zašto je taj pano postavljen tamo gde je bio postavljen jeste priroda panoa kao populističke barikade, zida zbog koga bi vam bilo prosto neprijatno da protestujete na jednom od najlogičnijih mesta za protestovanje u zemlji – ispred Narodne skupštine.

U jednom od poslednjih pokušaja da se niz protesta učini nepopularnim, vlasti su preko portparolke Hitne pomoći u Beogradu poručile da protesti onemogućavaju medicinske službe da reaguju, dok je policija bezrazložno zatvarala ulice u širokom krugu oko protestnih šetnji. Kao da ljudsko biće koje protestuje ima manje prava da koristi javni prostor od ljudskog bića za volanom. Kao da ulice nisu postojale pre automobila.

Vlasti su pribegavale populizmu i u kontekstu slobode izražavanja i u kontekstu slobode okupljanja, ali ni u jednom ni u drugom kontekstu populizam nije bio glavno oružje. Na polju slobode izražavanja, neka druga sredstva jednostavno su bila efikasnija u borbi protiv novinara i neistomišljenika. Na polju slobode okupljanja, vlasti se služe populizmom da okupljene obeleže kao društveno nepoželjne, ali ne i da im slobodu okupljanja ukinu.

Rešenje ne treba tražiti u populizmu opozicije – to će samo produžiti agoniju države bez institucija. Rešenje se može pronaći u političkom i ideološkom paketu, koji će uz dobre pripreme i kvalitetnu logistiku moći da parira populistima na vlasti. Treba razumeti da sloboda govora i sloboda okupljanja pripadaju ljudima, bili oni na vlasti ili u opoziciji i u skladu sa tim treba pažljivo razmotriti kako se ljudska prava uključuju u takav paket.


Tekst je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda - priroda populizma u Srbiji". Tekstovi iz publikacije predstavljaju lične stavove autora.