vesti

Iracionalno u populizmu - Goran S. Milovanović

Tekst Gorana Milovanovića, objavljen u Libekovoj publikaciji ,,Zloupotreba naroda - priroda populizma u Srbiji".
IZDVAJAMO

Otvoren konkurs za Trening političke akcije

Velika jesenja novina za srednjoškolce i brucoše.

Definicija populizma predstavlja kamen spoticanja u njegovoj raspravi i u okvirima samih političkih nauka. Ono što je veoma teško u pokušaju da se ovaj fenomen jasno ocrta jeste činjenica da je populizam – uprkos vrednosno negativnoj konotaciji koju nosi u takvim sistemima – inherentan upravo demokratskim sistemima. Populisti i populističke struje na vlast dolaze izborima; ukoliko osvoje vlast, retko ili nikada ne dovode u pitanje centralni značaj dalje izborne volje građana. Da li onda postoji način na koji možemo da ih analiziramo u istoj ravni sa drugim autoritarnim (ili čak totalitarnim) političkim pojavama, pošto se u našem intuitivnom shvatanju populizma prepoznaje ta negativna vrednosna konotacija koju populizam nosi u okvirima demokratskih sistema (naime: nijedan populista ne priznaje da je populista; biti populistom je jedna od omiljenih etiketa koju će politički oponenti ma kakvog programa i političke orijentacije pokušavati da prilepe jedni drugima) ?

Dozvolite mi da predstavim jednu metodološku alatku, koja bi mogla da nam posluži u određenju populizma i zatim ukažem na njenu, verujem tako, direktnu vezu sa psihološkim mehanizmima koji stoje u njegovoj osnovi. Zapitajmo se: šta, na najgeneralnijoj i najapstraktnijoj ravni naučne deskripcije, povezuje autoritarne i totalitarne političke ideje i sisteme koje poznajemo iz istorije 20. veka? Fašizam i komunizam su imali malo toga zajedničkog u načinu na koji su određivali svoje neprijatelje, različito su pristupali razvoju svojih ekonomskih programa, drugačije su motivisali svoje vojne akcije, predviđali drugačiji položaj manjina. Ali ono što ih neraskidivo povezuje, na toj najapstraktnijoj ravni opisa i u odnosu na prednosti liberalnih i demokratskih sistema, jeste ekskluzivizam: fašista i komunista će podjednako izvesno isključiti nekoga ili nešto iz svog nacrta savršene društvene zajednice; to će biti pripadnik drugog naroda ili druge rase, ideološki protivnik – neprijatelj naroda, zastave, današnjice, sutrašnjice, već - ili će biti isključena neka društvena ideja, neki mogući pokušaj socijalne inovacije, istraživanja na putu izgradnje zajednice. Konkretizacijom sadržaja isključenja, fašisti i komunisti davali su priliku da ih jasno semantički razlikujemo po ovom pitanju (pored osnovne empirijske osnove odn. istorijske građe, pukog fakticiteta na osnovu kojeg ih razlikujemo). Naglašavanjem te ekskluzivističke komponente svojih programa oni su se deklarisali kao neprijatelji liberalnih, demokratskih poredaka i zato ih je bilo moguće prepoznati i poraziti i u neposrednom vojnom sukobu (poput fašista u Drugom svetskom ratu): naime, strane su se dale lako razlikovati. Dok će istinski liberal pozvati na neki oblik društvenog isključenja ili ograničenja slobodnog delovanja, samo u slučaju da subjekat takvog isključenja svojim delovanjem narušava slobodu drugih društvenih aktera, autoritarni i totalitarni režimi 20. veka nikada se nisu ustručavali da nam jasno ponude sadržinski određenu definiciju toga ko će i pod kojim uslovima biti društveno isključen i to inferencijom iz osnovnih principa: neki subjekat isključen je supsumiranjem pod kategoriju.

Iz ove pojmovne perspektive ciljam na to da ponudim sledeće shvatanje populizma, koje ne vidim kao ne znam koliko konceptualno, naučno napredno u odnosu na ma koja druga shvatanja, ali koje mi omogućava da ga povežem sa nekim bitnim psihološkim mehanizmima koje želim da diskutujem. Naime, tvrdim da populizam možemo da shvatimo kao eksluzivizam bez sadržaja. Ta činjenica, da populistički pristupi osvajanju podrške i glasova u načelno liberalnim, demokratskim sistemima ne prelaze granice takvih sistema, odn. to da populista nikada ne određuje sadržinski subjekte isključenja na način da isključenje promoviše u formalno pravilo političkog sistema, koje bi posle njegovog izbora postalo neupitni princip za inferenciju dozvoljenog i nedozvoljenog političkog ponašanja, sama činjenica da takvi pristupi ne nameravaju da uruše demokratiju fundamentalno, je ono što nameće toliku složenost određenju i razumevanju populizma. Odmah se može odgovoriti: ali zar se aktuelni populistički pristupi, oni koje zatičemo kako jačaju u drugoj deceniji 21. veka, ne zasnivaju na ograničenju imigracije, odn. određenom ekskluzivizmu? Odgovor je da (ali moramo biti pažljivi u vezi detalja takvih predloga): oni to ne čine na način koji tvrdi da imigrante treba isključiti jer oni su fundamentalno neprihvatljivi kao subjekti političkog delovanja u određenoj zajednici, već zbog toga što se tvrdi da oni npr. unose nepoželjno dodatno opterećenje na tržište rada ili sa sobom donose pretnju terorizma ili već nešto treće što, po pretpostavci, proizvodi posledice sada i ovde. Drugo, u vezi sa ovim primerom: ograničenja se ne odnose na sve imigrante podjednako. Takvi programi ne insistiraju na rasnoj ili etničkoj čistoći zajednice, uzetih kao apstraktnih pravila nekakve fašističke ideologije, već na tobož prihvatanju svakoga ko prihvata njene principe – uzetih kao apstraktnih pravila demokratskog uređenja koje navodno brane. Ne postoji taj korak generalizacije, karakterističan za fašistički ekskluzivizam, u kome se konkretan politički čin postepeno izdiže na nivo apstraktnog pravila: ovde su u pitanju okolnosti, koje su takve kakve su, ali se u njihovom razrešenju nudi konkretan ekskluzivistički postupak, a ne apstraktan ekskluzivistički princip, koji bi narušio same osnove liberalnog i demokratskog uređenja. Populističko isključenje može u svom anti-elitizmu da cilja na bankare i akcionare osiguravajućih društava (ali ne i da zagovara ukidanje banaka i osiguranja); može da cilja na članove i aktiviste nevladinih organizacija (ali ne i na gašenje nevladinog sektora); imigrante (ali bez uvođenja etničke i rasne politike kao principa); da u nekom društvu botaničarima i mašinovođama pođe za rukom da steknu izvesne ekonomske prednosti i tako počnu da utiču na preraspodelu političke moći u njemu, populisti bi sutra zahtevali njihovu odgovornost - bez predloga da se botanika i železnica ukinu. Slično, populista skloniji levici predložiće i program centralizovanja ekonomije bez predloga da ukine privatno vlasništvo; neće kao neprijatelja naroda obeležiti subjekta koji ne razume teorijske osnove njegovih ekonomskih principa, ali svakako će pozivati na neki vid isključenja onoga ko njegovom programu ne daje podršku sada i ovde.

Dakle, suočeni smo sa jednim ekskluzivizmom koji nije programskog karaktera u tom smislu da daje definiciju subjekta isključenja formalno i jednom za svagda, već osciluje u odnosu na okolnosti: otud, čini mi se, možemo da objasnimo pojavu desnih i levih populizama i svih nijansi između njih podjednako; poseban oblik populizma oblikuju date socijalne, političke i ekonomske okolnosti, ne principi. Populizam kao politička strategija tako koristi sve prednosti date od strane liberalnog, demokratskog sistema: zloupotrebljavajući svu slobodu delovanja unutar formalnih pravila sistema, razgrađuje sistem poigravajući se sa njegovim granicama, veoma oprezno, trudeći se da se pri tom uvek kreće u okviru formalnih pravila samog demokratskog sistema u kojem dela. Zato tvrdim da populizam možemo da shvatimo kao ekskluzivizam bez sadržaja: ni u jednom trenutku populistički politički programi ne izvode formalne, teorijske principe iz kojih bi poticali inferencija i ma kakav egzaktan semantički model isključenja određenih subjekata ili određenih činova tj. određenog političkog ponašanja. S jedne strane, ta perfidna strategija omogućava im prirodno kretanje u granicama liberalnih i demokratskih sistema, tako da sam sistem ne može da isključi njih, dok se sa druge strane, istom metodom izbegavanja jasnog semantičkog određenja, poigravaju sa granicama liberalnih i demokratskih sistema, unoseći ekskluzivizam u njih proizvoljno, po potrebi i u skladu sa datim okolnostima. Poštujući formu demokratskog sistema, populizam razgrađuje njegov sadržaj: neposredne posledice liberalnih i demokratskih principa, uvođenjem arbitrarnog ekskluzivizma u taj sistem i po pravilima sistema. Upravo ova odlika populizma je ono iz čega sledi njegova često navođena anti-ideološka distinktivna odlika.

Populizam je vrhunski izraz političkog oportunizma, projektovan na globalnu skalu političkog delovanja u nekoj zajednici; tako nečemu, svaki sadržaj, ma kakav semantički model, ma koji metod ustanovljavanja istine – zapravo samo smeta. Otud je, zapravo, prepoznavanje ulaska u epohu post-istine sasvim očekivana posledica jačanja upravo populističkih političkih snaga u savremenici. Analogija sa kompjuterskim virusima potpuna je: upravo kao što virus koristi operativni sistem koji napada (jer bi, u slučaju da ga uništi, uništavao i sebe) i reprogramira kompjuter proizvoljno, populizam koristi operativni sistem demokratije, varirajući njen sadržaj koliko je u mogućnosti. Moguće je zamisliti čitavu teoriju zavere u kojoj pristalice totalitarizma seju virus populizma po slobodnom svetu i čekaju momenat kada će on dovoljno oslabiti veru u demokratiju kao takvu.

Ukoliko sam u pravu u iznetom shvatanju, da je populistička anti-ideološka crta zapravo posledica čiste primene jedne oportunitetne metodologije, a ne nekakva fundamentalna odlika u smislu odlike političke teorije ili sistema, moja sledeća teza zapravo može da se izvede sasvim direktno. Populizam predstavlja čistu primenu psihološke propagande usmerenu na neke bazične osetljivosti ljudskog uma i kao takav on predstavlja samo reč zaogrnutu plaštom nekakvog političkog programa; populističkog političkog programa zapravo nema. I najosnovniji uvid u psihološke mehanizme učenja, na osnovu kojih ljudski um razvija one kognitivne strukture koje su mu neophodne za kontrolu, objašnjenje i predviđanje ponašanja svog okruženja, od fizičkog do socijalnog, potvrdiće vam da je sledeći princip tačan: u što većoj meri učinite okolinu nepredvidljivijom za određenu osobu, utoliko ćete kod te osobe izazvati anskioznost i teskobu do te mere da će ona, ukoliko su joj društvena sredstva da se tog stanja oslobodi uopšte na raspolaganju, posegnuti za takvim sredstvima. Staro, dobro potvrđeno pravilo koje sledi ljudski um u svojim reakcijama na stvarnost, tu je na delu: u trenutku kada sofisticirana kognitivna rešenja, namenjena rešavanju sofisticiranih problema počnu da padaju, više ne izručuju rezultate na koje osoba može da se osloni, um počinje da se povlači na evolutivno starije, jednostavnije i za primenu lakše mehanizme psihološke inferencije neophodnih informacija; čineći to, u nekoj meri svakako greši. Idući korak dalje, u trenutku kada ne postoji razrešenje za isuviše složenu situaciju koja preti da postane ili jeste ugrožavajuća, još dublja biološki determinisana motivacija će proraditi, okidajući mehanizme kojima se traži zaštita od nepredvidljivih posledica; u slučaju čoveka i ljudskog društva, socijalne reakcije, reakcije okupljanja, ujedinjenja, logičan su potez na ovom putu. Iracionalnost prožima ovaj put u potpunosti: jer, ukoliko je složena, sofisticirana situacija koja proizvodi neizvesnost zaista realna, sigurno niko neće redukovati tu neizvesnost sredstvima manje sofistikacije.

Upravo u ovome nalazi se žestoka moć populizma: njegov ekskluzivizam bez zadržaja je ono što mu omogućava da neizvesnost u društvene sisteme ,,upumpava” arbitrarno, po potrebi. Dok su totalitarne tendencije 20. veka predstavljale rigidne pojmovne i vrednosne konstrukcije čije je ograničeno trajanje tako bilo ugrađeno u same njihove temelje, populizam kao jednu amofornu, ambivalentnu i u suštini psihološku strategiju odlikuje izuzetna fleksibilnost, prilagodljivost svim mogućim promenama. Biću slobodan da primetim da se Srbijom tako vlada najmanje od uvođenja višepartijskog sistema; u slučaju naše zemlje, metodologija je invarijantna, rekao bih u potpunosti nezavisna od toga koja tačno politička partija, koalicija ili ličnost otelotvoruju i vrše vlast. Objasnite mi, u suprotnom, činjenicu da pripadnike iste populacije možete da vidite kako oko deset godina glasaju jednu više levo orijentisanu, a zatim oko dvanaest godina jednu više desno orijentisanu i konačno nekoliko prethodnih godina jednu i levo i desno (dez)orijentisanu, populističku tendenciju. Pokušaću da ilustrujem kako se ova odlika populističkog ekskluzivizma direktno oslanja na neke univerzalne psihološke pojave.

Ukoliko neko uspe da kroz društveni sistem distribuira informacije na taj način da u njemu podiže neizvesnost relativno visoko, taj neko uspeće i da ljude opredeli za glasanje za skoro pa ma kakav politički program koji poziva na unifikaciju oko nekih osnovnih društvenih karakteristika, zaštitu i prepoznavanje izvora problema – ma koliko cela konstrukcija bila iracionalna. Posledice ekonomske krize s kraja prve decenije 21. veka još uvek se osećaju; teza da su ekonomski prosperitet i sigurnost nešto što ne može da se predvidi sa sigurnošću zapravo je tačna; političke snage koje odigraju na tu kartu i ulože dovoljno u promovisanje ove informacije, profitiraće po prirodi stvari ukoliko istovremeno ukažu na (lažnu) sliku o izvorima takve nesigurnosti, izbegavajući pri tom elaboriranu raspravu o (realnoj) slici koja obiluje dodatnom složenošću i može da uvede dodatnu neizvesnost u sistem. Psihološki mehanizam kojim ovaj vid puke političke propagande dela jednostavan je: ukažite na neizvesnost kako biste dodatno razvili anksioznost koja je već prisutna, zatim ukažite na pojednostavljenje složene realnosti koja je sama po sebi izvor frustracija i u najsrećnija vremena i prepoznajte poreklo te neizvesnosti u ma kom “uzročniku” koji vam je pri ruci i kao posledicu ima ćete zajednicu ljudi koja se okuplja oko ma kakve ponude da se integriše i tako lakše odbrani od zamislivih posledica. Konstruktivistička priroda ljudskog pamćenja, odn. psihološka činjenica da je ljudski um skloniji tome da zapamćenim činjenicama manipuliše kako bi održao konzistentnost svojih aktuelnih verovanja, nego da vodi ,,faktografsku zbirku” znanja iz prošlosti, dodatno će pomoći manipulativnom populisti. Tako, trenutne ekonomske nedaće pojedinaca možete da objasnite i ilustracijom da ste nepravedno izgubili nekoliko ratova za redom pre dvadesetak godina, te da vas zato cela međunarodna zajednica mrzi i sapliće na svakom koraku; suprotstavljajući tu sliku ekonomskoj realnosti, koja je suviše složena da se uopšte diskutuje u formi političkog advertajzinga i projektujući neizvesnost položaja pojedinca u odnosu na nju, sasvim lako ćete, igrajući na puki ljudski strah, okupiti ljude oko ma kakve ideje koja im garantuje ma kakvu sabornost, ma kakvo jedinstvo: oni će se, prosto, tako osećati sigurnije.

Populista uvek igra na kartu iracionalnog u ljudskom umu i to iracionalno u populizmu sama je njegova metodologija i sav njegov sadržaj. Liberalna, demokratska uređenja stvarana su, imajući na umu ljude racionalne i vrle; nažalost, psihologija 20. veka otkrila nam je činjenicu (o kojoj je zapravo trebalo brinuti kroz celu ljudsku istoriju), da su racionalnost i moralna vrlina nešto što čovek tek treba da izgradi i da su vrlo, vrlo malo, samo u osnovnim pretpostavkama, čoveku ponuđene kao datosti. Pitajte glasača neke populističke stranke ili pokreta zašto nastavlja da glasa za njih, pošto se njegov ekonomski položaj nije suštinski promenio posle dva ili tri izborna ciklusa i većina će, ako je iskrena, da vam odgovori nešto poput: ali, već sam glasao za njih; gde sada da kvarim i priznam da nisam bio u pravu? Ono u čemu će kognitivni psiholog i bihejvioralni ekonomista prepoznati čistu ilustraciju efekta potonulih troškova i moći da, na tabli, lako demonstriraju iracionalnost osobe koja odluke donosi na taj način, nije i ono čega su svesni svi građani okupljeni u nekoj demokratskoj zajednici. I građane za to ne treba osuđivati, već populisti postaviti pitanje koje je u svom karakteru čisto etičke prirode: hoćete li na ljudskim slabostima zidati sopstvenu kulu od karata ili ćete na ljudskim slabostima raditi da biste izgradili vrlinu?


Tekst je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda - priroda populizma u Srbiji". Tekstovi iz publikacije predstavljaju lične stavove autora.