vesti

Spoljna trgovina - Rat u kojem svi dobijaju

U međunarodnoj trgovini izvoz se često pogrešno tretira kao pobeda, a uvoz kao poraz. Kada bi pojedinac sam proizvodio sir, brašno i sve ost...
IZDVAJAMO

Tribina i promocija publikacija Zloupotreba naroda

U sredu, 29. novembra od 18č u Aero Klubu (Uzun Mirkova 4) biće održana tribina i promocija Libekovih publikacija ,,Zloupotreba naroda – Pri...

U međunarodnoj trgovini izvoz se često pogrešno tretira kao pobeda, a uvoz kao poraz. Kada bi pojedinac sam proizvodio sir, brašno i sve ostale sastojke, sendvič bi koštao 1.500 dolara.

Koliko puta ste bili u prilici da čujete da „ne bi trebalo da kupujemo od stranaca ono što možemo sami da proizvedemo“? Ili ste pročitali u medijima da je „problem visoki trgovinski deficit“? Ovo su stavovi na koje se često može naići u javnosti, a proizvod su zablude da je trgovina rat, a ne saradnja u kojoj svi dobijaju. Dok u ratu gube svi, dotle u trgovini sve strane dobijaju. Jednostavno, kada nešto kupimo - bilo to na pijaci, u supermarketu ili na nekom drugom mestu - na to dobrovoljno pristajemo jer više vrednujemo taj proizvod nego neki drugi koji bismo za taj novac mogli da kupimo. Međutim, umesto kao razmena koja doprinosi blagostanju obeju strana koje su u nju uključene, međunarodna trgovina često se netačno posmatra kao situacija u kojoj je izvoz - pobeda, a uvoz - poraz. Dok na individualnom nivou svi jasno uviđamo koristi od trgovine - svaki put kada kupimo hleb u pekari spasili smo se napora da ga sami mesimo - na kolektivnom nivou se ovo često zaboravlja, kao da ova logika ne može da pređe nacionalne granice.

Da li u Srbiji treba gajiti banane? Gotovo sigurno ne. Ovo je primer apsolutnih prednosti, teorije poznate još iz 18. veka, koja podrazumeva da će ljudi međusobno trgovati onda kada su u apsolutnom iznosu bolji u proizvodnji nekog dobra. Tom teorijom lako se objašnjava zašto se u Ekvadoru gaje banane, a u Srbiji maline.
Ali šta ako je neko bolji u proizvodnji svih dobara? Argument za trgovinu onda pruža teorija komparativnih prednosti, koja objašnjava da će i u tom slučaju postojati trgovina, čak i ako je jedna strana bolja u svemu, usled postojanja troškova propuštenih prilika. Trgovine će biti, jer će se svaka strana specijalizovati u proizvodnji onoga u čemu ima niže takve troškove, tamo gde je relativno bolja od drugih, jer će tako moći više da proizvede i zaradi. Ova teorija objašnjava zašto se u Nemačkoj proizvode automobili, a u Srbiji gaji povrće.
Još jedan pogrešan stav je da su trgovinski deficit ili suficit sami po sebi dobra ili loša stvar. Trgovinski bilans je samo računovodstveni popis trgovinskih transakcija koje su rezidenti neke zemlje obavili sa stranim rezidentima. Kako svaka trgovinska transakcija nastaje dobrovoljno, može se zaključiti da svaka od njih sa sobom donosi benefite onima koji su u nju uključeni. Zamislite da ne možemo da kupujemo mobilne telefone ili kompjutere, da bismo smanjili trgovinski deficit; ili da ne možemo da kupimo maline i jagode, jer se moraju prodati u inostranstvu da bi se povećao izvoz. Ovakvim merama bi se smanjio trgovinski deficit, ali bi se takođe smanjio i životni standard.
Izvoz često zahteva uvoz - FAS u Kragujevcu godinama je jedan od najvećih izvoznika, ali i uvoznika: ako bi se otežao ili onemogućio uvoz komponenti, samim tim opao bi i izvoz automobila. U složenoj privredi kakva je ona danas, otežavanje trgovine često ima jako loše posledice po grane koje se nalaze više u lancu proizvodnje: carine na mleko u prahu smanjuju uvoz i pogoduju mlekarama, jer one potom svoje mleko mogu da prodaju skuplje, ali zato direktno štete konditorskoj industriji koja mora da koristi skuplje inpute u svojoj proizvodnji, što naposletku smanjuje izvoz.

Dobiti od specijalizacije u proizvodnji se takođe često zanemaruju. Ovu činjenicu na interesantan način oslikava jedan običan sendvič sa piletinom. Naime, Endi Džordž je na svom Jutjub kanalu How to make everything postavio video napora koji je uložio u pravljenje sendviča sa piletinom „od nule“ - od muženja krave da bi napravio sir, do sađenja pšenice da bi napravio kiflu. Na kraju je obračunao svoje troškove i uložene radne sate, i zaključio da je cena ovakvog sendviča neverovatnih 1.500 dolara. Zahvaljujući trgovini među pojedincima ovakav sendvič je moguće kupiti za neuporedivo manju sumu.
Međunarodna trgovina nije ništa drugačija od ovoga - ona je trgovina među pojedincima, a ne među državama ili narodima samo zato što se između njih isprečila administrativna prepreka u vidu granice. I u njoj svi dobijaju.


Autor teksta je Mihailo Gajić, Programski direktor Ekonomske istraživačke jedinice Libeka.

Tekst je originalno objavljen u štampanom i elektronskom izdanju nedeljnika NIN 4. maja 2017.