istraživanja

​Komentar Libeka na Nacrt Zakona o ulaganjima

Zakono ulaganjima može se podeliti na dve celine – prvu, koja se tiče regulisanja poslovanja privrednih subjekata (kako domaćih tako i stran...
IZDVAJAMO

Rastom do stabilnosti - dostizanje političke i društvene stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana putem omogućavanja viših stopa ekonomskog rasta

Reforme koje bi uvećale nivo ekonomskih sloboda u oblastima imovinskih prava i poslovne regulacije bi značajno uticale na povećanje stope ek...

Do sada je oblast stranih ulaganja bila regulisana Zakonom o stranim ulaganjima, pored opštih zakona koji regulišu poslovanje privrednih subjekata. Predloženi novi Zakon o ulaganjima trebalo bi da zameni pomenuti zakon. Cilj zakona je da olakša investicije, naročito strane, i da uspostavi novi sistem koji bi to omogućio ustanovljavanjem Kancelarija za investicije, što je pozitivna strana zakona. Negativna strana zakona je nastavak ekonomski štetne politike subvencija za investicione projekte.

Zakon o ulaganjima može se podeliti na dve celine – prvu, koja se tiče regulisanja poslovanja privrednih subjekata (kako domaćih tako i stranih) i drugu koja se tiče procesa ulaganja i državnih ingerencija. Ukratko, prvi deo je gotovo identičan starom zakonskom rešenju, dok drugi uvodi novine.

Novi Zakon potvrđuje pravila nacionalnog tretmana stranih ulagača, kao i ostale važne oblasti: nadležnost sudova i mogućnost međunarodne arbitraže, slobodu ulaganja i raspolaganja imovinom, slučaj eksproprijacije vlasništva isključivo u javnom interesu, slobodu vođenja poslovnih knjiga i po međunarodnim računovodstvenim standardima umesto samo po srpskim propisima i dr.

Novina u prvom delu Nacrta zakona je zabrana osnivanja ulagaču ukoliko mu je zabranjeno obavljanje delatnosti u domicilnoj zemlji. Ovo je dobro rešenje (ukoliko zaista bude sprovođeno u praksi) jer otežava poslovanje preduzeća sa sumnjivom poslovnom istorijom za koje se može sa velikom verovatnoćom pretpostaviti da bi određeni nelegalan način poslovanja nastavila i u Srbiji (član 6). Druga novost je registrovanje ulaganja i ulagača (član 7.) u novoformiranoj Razvojnoj agenciji Srbije (do sada je to vršeno u nadležnim sudovima, ali ostaje obaveza registracije u skladu sa ostalim zakonima – preduzetnik mora da se registruje u APR-u). Član 16. predviđa obavezu Republike Srbije da obezbedi izdavanje viza i radnih dozvola za strane ulagače, zaposlene i njihove porodice, što je još jedna novina. Ovaj proces u kome glavnu ulogu igra Ministarstvo unutrašnjih poslova trenutno je neefikasan jer postoji veliki broj procedura i birokratskih prepreka koje oduzimaju mnogo vremena, a ni samo rešenje nije često predvidljivo. Ovo nije pravo rešenje jer umesto da se trenutni postupak učini lakšim i bržim, on se samo svaljuje na državnu službu umesto na pojedince ali jeste pomak u dobrom pravcu.

Član 20. koji reguliše oblast bescarinskog uvoza je doslovno prepisan iz starog zakonskog rešenja i on predviđa mogućnost uvoza uloga bez carine, osim u slučaju motornih vozila i aparata za igre na sreću. Ovo je loše rešenje i moguće je poboljšati ga tako što bi se i ove dve grupe proizvoda uključile u mogućnost bescarinskog uvoza za ulog. Nema nijednog razloga, osim zaštite domaćih proizvođača automobila (a to je fabrika u većinskom privatnom vlasništvu FIAT-a) za ovakvom diskriminatorskom merom koja poskupljuje ulaganje iz inostranstva ukoliko se deo uloga sastoji i od putničkih vozila.

Drugi deo Nacrta zakona je u potpunosti nov. Prvo, on reguliše spajanje Nacionalne agencije za regionalni razvoj NARR i Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza u novu Razvojnu agenciju Srbije. Ovo je dobar korak jer smanjuje broj nezavisnih agencija i može da smanji troškove administriranja. Glavni problem u osnivanju je član 27. koji predviđa postojanje podrške investicijama – poreskih, carinskih, vezanih za socijalno osiguranje i dodelu državne pomoći. Naredni član 28. predviđa i to da se državna pomoć u slučaju posebnog značaja za Republiku dodeljuje i bez javnog poziva za dodelu. Ova dva člana predstavljaju zakonsko utemeljenje za nastavak dosadašnje štetne ekonomske politike subvencionisanja stranih ulaganja, iako su dosadašnja iskustva Srbije sa ovim vidom ekonomske politike bila jako loša. Uz netransparentnost samog procesa bez odgovarajućeg monitoringa ili evaluacije javne politike, na šta su ukazivali javno objavljeni podaci Ministarstva privrede iz prethodne Vlade, kao i elektronska pošta koja je procurela iz same Agencije za strana ulaganja (takozvani SIEPA leaks), ovo je dokaz da postoji politička volje za nastavkom da se strani investitori podmićuju da dođu i posluju u Srbiji. Time se loš privredni ambijent nadoknađuje novčanim sredstvima prikupljenim od strane poreskih obveznika umesto da se sistem unapredi. Nastavak ove politike neće rezultirati povećanjem investicija i smanjenjem nezaposlenosti, jer će ukupni neto efekti ovakve politike, kao i drugde u svetu, biti neto negativni. Ukoliko neko veruje da će dobitak 5 000 evra (kroz subvenciju) otvoriti jedno novo radno mesto onda sledstveno i gubitak te sume (kroz visoko poresko opterećenje) zatvara jedno radno mesto. Dakle, ukupan broj radnih mesta će na kraju biti isti kao i da takve politike nema, ili čak manji jer će deo novca biti iskorišćen za administrativno finansiranje samog programa. Mogućnosti korupcije i trgovine političkim uticajima koji su ovde mogući su posebno loša posledica.

Novina je i ustanovljivanje Kancelarija za investicije na lokalnom nivou, koje bi trebalo da olakšaju proces investiranja u svojoj sredini, asistirajući investitoru u pribavljanju neophodne dokumentacije i isprava (član 33). Imajući u vidu da već postoje u većini lokalnih samouprava Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj, a da su njihovi rezultati za sada veoma slabi, osnivanje ovakvih tela će samo dodatno zakomplikovati stanje po lokalnim samoupravama – bolje rešenje bilo bi proširenje nadležnosti kancelarija za LER. Imajući u vidu mesto Srbije (91/189) na listi Svetske banke Doing Business koja meri regulatorno opterećenje kompanije srednje veličine, privredni ambijent u Srbiji je veoma loš, daleko ispod svih ostalih zemalja iz okruženja, osim Bosne i Hercegovine. Posebno je indikativno to da je rang Srbije loš u onim oblastima u kojima bi trebalo da deluju spomenute Kancelarije – dobijanje građevinskih dozvola, registracija vlasništva, dobijanje struje i dr. Osnivanje ovih kancelarija stoga nije loš potez jer bi se deo administrativnog i birokratskog opterećenja uklonio sa investitora i prebacio na samu državu koja je takav sistem i napravila. Naravno, dugoročno bolje rešenje je izmena regulacije na takav način da se uklone prepreke koje otežavaju i poskupljuju poslovanje – putem smanjivanja potrebne dokumentacije, njenog lakšeg dobijanja i dr. Posebno dobro rešenje je predviđanje Investicionog sporazuma, dokumenta koji bi bio spisak svih dokumenata i podataka koje investitor mora do obezbedi da bi mogao da dobije sve neophodne javne isprave – na taj način se smanjuje nepredviđeno pojavljivanje nove dokumentacije, te se posledično smanjuje i prostor za korupciju i ukupno se smanjuje neizvesnost čitavog procesa pa je planiranje poslovnih poduhvata lakše.

Sve u svemu, ovaj Nacrt zakona nudi i dobra i loša rešenja. Ukoliko se Kancelarije za investicije budu implementirale na valjan način, mogu smanjiti birokratska opterećenja i tako smanjiti rizik i troškove investitora, u čemu je posebno značajan Investicioni sporazum. Lakše dobijanje radnih dozvola za strane državljanje je takođe značajna novina. Sa druge strane, nastavak politike subvencionisanja investicija je lose rešenje i od njega treba odustati. Umesto toga, potrebni su dodatni napori da se unapredi poslovno okruženje u Srbiji – jačanje institucija vladavine prava i pravosuđa, osiguranje privatne imovine i naplate potraživanja
lakše dobijanje dozvola i smanjenje njihovog broja, uz naravno opšte a ne selektivno smanjenje poreskog opterećenja privrede je pravi put ka povećanju investicija i zapošljavanja.