Produktivnost i plate u javnom sektoru

Neoklasična ekonomska teorija tvrdi da visina zarade zavisi od produktivnosti rada. Produktivnost se može objasniti i kao vrednost proizvodnje po radniku ili radnom satu – programeri nemaju veće plate od krojača zato što su bolje obrazovani već zato što je vrednost proizvoda koji proizvode (mobilna aplikacija) veća od vrednosti proizvoda koje naprave krojači (određeni broj košulja). Povezanost produktivnosti i zarada je verovatno jedna od najsnažnijih u ekonomiji. Postoje, međutim, slučajevi kada zarade nisu direktno povezane sa produktivnošću. Ovo se objašnjava „Baumolovim efektom" – situacijom kada u nekim profesijama dolazi do rasta zarada bez povećanja produktivnosti. U slikovitom primeru gudačkog kvarteta, povećanje produktivnosti značilo bi da muzičari sviraju istu melodiju brže ili da je za izvođenje komada potrebno manje njih. Kako to nije slučaj, očigledno je da njihova zarada nije povezana sa produktivnošću njihove profesije već sa prosečnom produktivnošću. Glavno objašnjenje leži u tome da kad ne bi bilo rasta zarada iznad nivoa njihove produktivnosti, ne bi bilo moguće pronaći radnike koji bi ove poslove obavljali jer bi ih privukle daleko više zarade u drugim profesijama.

Kao ilustraciju delovanja ovog efekta možemo uzeti i sektor obrazovanja u Srbiji. Plate zaposlenih u obrazovanju rasle su jednakom brzinom kao i u ostalim sektorima ekonomije, što nije slučaj sa produktivnošću rada u ovom sektoru.

Rast zarada u odabranim sektorima 2002-2008. u RSD iz 2008. godine
(Doing More With Less, World Bank)

Da li je u istom periodu došlo do rasta produktivnosti zaposlenih u obrazovanju? Da bi na ovo pitanje dali odgovor, moramo videti šta se desilo sa brojem zaposlenih i sa rezultatima obrazovnog sistema.

Iako se broj đaka u osnovnim školama smanjio, broj nastavnika istovremeno se povećao. Broj đaka kojima prosečan nastavnik predaje smanjio se sa približno 13 na skoro 11. Produktivnost se nije povećala, nego je zapravo značajno smanjena. Ako se pogledaju i rezultati đaka na PISA testovima (koji se rade svake treće godine) jasno je i da je došlo do malog rasta produktivnosti (ako se u produktivnost ne ubraja samo količina već i kvalitet usluge obrazovanja), ali da se on desio samo u oblasti čitanja i razumevanja teksta između 2006. i 2009. dok u ostalim oblastima uglavnom stagnira.

Dakle, ni na ovom polju nije bilo značajnijeg porasta produktivnosti. Čak i da jeste, kao što je u slučaju rezultata PISA na čitanju i razumevanju teksta, to bi bio razlog za povećanje plata zaposlenih koji predaju jezik i književnost, a ne svih nastavnika. Umesto toga, zarade nastavnika pratile su rast ukupnih plata, pa tako i stagniraju od početka ekonomske krize.

U javnom sektoru visina zarada nije povezana sa produktivnošću već sa političkim procesima, što se najbolje može videti na primeru obrazovnog sistema. Da bi se stanje u ovoj oblasti unapredilo, potrebno je povezati procese i ishode rada sa iznosom zarada. Na primeru obrazovanja, nastavnici koji predaju većem broju učenika treba da imaju veću zaradu jer imaju veće opterećenje, kao što i nastavnici čiji đaci postižu bolje rezultate treba da imaju veće plate od drugih. U oba slučaja je očigledno da takvi zaposleni ostvaruju veću produktivnost od prosečne, što bi trebalo da se reflektuje i u njihovoj zaradi. Trenutni sistem zarada zaposlenih u javnom sektoru gde je visina zarade vezana za školske kvalifikacije i koeficijente iz sistematizacije radnih mesta, a ne za doprinos i zalaganje pojedinačnog radnika, kreira sistem u kome zbog loših podsticaja izostaju dobri rezultati.