istraživanja

Državna potrošnja i blagostanje stanovništva

Dominantna ekonomska teorija tvrdi da je tržište najefikasniji mehanizam za alokaciju resursa, te da će zato tržište kada slobodno deluje au...
IZDVAJAMO

Rastom do stabilnosti - dostizanje političke i društvene stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana putem omogućavanja viših stopa ekonomskog rasta

Reforme koje bi uvećale nivo ekonomskih sloboda u oblastima imovinskih prava i poslovne regulacije bi značajno uticale na povećanje stope ek...

Dominantna ekonomska teorija tvrdi da je tržište najefikasniji mehanizam za alokaciju resursa, te da će zato tržište kada slobodno deluje automatski dovesti do optimalnih rezultata. Međutim, ekonomska teorija tvrdi i da u nekim posebnim slučajevima tržište može da dovede do suboptimalnih rezultata. Te suboptimalne rezultate ekonomisti nazivaju ''tržišnom greškom'' – takve pojave su glavni uzrok poziva na intervenciju države. Ti posebni slučajevi vezani su za javna dobra, eksterne efekte, zaštitu konkurencije, asimetriju informacija, distribuciju dohotka itd.

Blagostanje građana neke političke zajednice veoma je teško meriti jer ne postoji univerzalno prihvaćena mera blagostanja. Svoje ocene o blagostanju ekonomisti često baziraju na merenju bruto domaćeg proizvoda, koji je ukupan zbir svih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji tokom kalendarske godine. Postoji jasna veza između visine BDP-a i kvaliteta života – stanovnici bogatijih zemalja u proseku duže žive, duže se školuju, žive u zdravijoj sredini, imaju pristup boljoj zdravstvenoj zaštiti itd. Ipak, veliki broj ljudi smatra ovu meru kao nedovoljno kvalitetan pokazatelj ukupnog kvaliteta života, zato što ne uključuje parametre koje smatraju važnim, kao što je recimo jednakost raspodele bogatstva. Ove nesuglasice dovele su do toga da je uložen veliki napor u pronalaženju prihvatljive mere kreiranjem novih alatki, od kojih je najpoznatiji i najviše zastupljen Indeks humanog razvoja (HDI).

Indeks humanog razvoja kreirale su Ujedinjene Nacije 1990. kao meru razvijenosti zemalja. Računa se na osnovu ekonomskog bogatstva (merenog bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika), indeksa obrazovanja (merenog brojem godina provedenih na školovanju) i očekivanog životnog veka.[1] Iako postoje ozbiljne metodološke kritike ovog indeksa, kako od strane ekonomista tako i naučnika iz drugih društvenih nauka, on je ipak trenutno najrelevantniji indeks koji meri društveno blagostanje, preko skale 0 – 1.

Veliki broj ljudi veruje da bi država trebalo da interveniše ukoliko postoje tržišne greške (a neki čak i izvan toga) da bi povećala društveno blagostanje. Ono što se ne razmatra jeste pitanje efikasnosti državnog intervencionizma: da li državna potrošnja daje merljive, pozitivne rezultate u povećanju društvenog blagostanja?

Povezanost između nekih varijabli je moguće ustanoviti postojanjem korelacije. Treba imati u vidu da korelacija ne znači nužno i uzročno-posledičnu vezu jer ona može biti lažna (obe varijable zavise od neke treće, varijable nisu međusobno povezane itd). Kada se uporedi nivo društvenog blagostanja meren Indeksom humanog razvoja sa razmerama državnog intervencionizma merenog udelom javne potrošnje u BDP-u, na uzorku od 40 zemalja sa veoma visokom vrednošću HDI[2] kako ih klasifikuje UN, jasno se vidi da ne postoji veza između ove dve varijable – njihova korelacija iznosi samo 0,003.

Odnos između visine državne potrošnje merene u % BDP-a i visine Indeksa humanog razvoja

Dakle, visoka državna potrošnja ne dovodi nužno do povećanog društvenog blagostanja, inače bi jaka veza između njih postojala – zemlje sa visokim HDI bi imale visoke udele javne potrošnje, dok bi zemlje sa niskom javnom potrošnjom imale niske rezultate HDI. Kao što se vidi na grafiku, ne postoji takva pravilnost. Veliki broj zemalja sa veoma niskim nivoom javne potrošnje ima i jako visoke rezultate na HDI. Među njima su uglavnom zastupljene zemlje iz Istočne Azije (Singapur, Koreja, Hong Kong, Japan), a zatim slede zemlje nastale od kolonijalnih poseda Velike Britanije (SAD, Australija, Novi Zeland). Nivo javne potrošnje zemalja u Evropi je u proseku značajno veći, ali bez značajno boljih rezultata na HDI.

Teorijsko utemeljenje državnog intervencionizma u vidu veće javne potrošnje leži u ideji da će rezultat biti uvećanje blagostanja građana. Podaci govore da javna potrošnja nije u vezi sa blagostanjem građana, čime politički i kulturni faktori dobijaju na daleko većem značaju. Blagostanje u društvu postoji i bez intervencije države, a tržišne greške ne moraju biti otklonjene intervencionizmom, naročito ne ukoliko su u pitanju političke greške.

[1] Ovo je nova metodologija koja se koristi od 2010. godine. Stara je u obzir uzimala ista tri podindeksa ali su oni bili mereni na nešto drugačiji način.
[2] Iz uzorka su izbačene zemlje koje su veliki proizvođači nafte – UAE, Katar, Bahrein, Saudijska Arabija, Brunej zato što je njihova struktura državnih prihoda dosta različita u odnosu na ostale zemlje koje se finansiraju putem poreza prikupljenog od stanovništva. Ipak, i kada se ove zemlje uračunaju u uzorak, tvrdnja da ne postoji korelacija između tih varijabli i dalje stoji.