istraživanja

Eliminacija siromaštva kao nedostižan cilj – Vlada Republike Srbije kao Super Hik

Sve države na svetu imaju među svojim nadležnostima neku vrstu socijalne brige o siromašnim građanima. Dok se socijalna politika među libera...
IZDVAJAMO

Rastom do stabilnosti - dostizanje političke i društvene stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana putem omogućavanja viših stopa ekonomskog rasta

Reforme koje bi uvećale nivo ekonomskih sloboda u oblastima imovinskih prava i poslovne regulacije bi značajno uticale na povećanje stope ek...

Sve države na svetu imaju među svojim nadležnostima neku vrstu socijalne brige o siromašnim građanima. Dok se socijalna politika među liberalnim ili socijalističkim državama razlikuje možda u obimu opredeljenih sredstava ili načinu socijalnih transfera (na primer, liberalne zemlje više ulažu u obrazovanje a manje u direktna novčana davanja) ona svugde ostaje među dominantnim državnim ingerencijama. Međutim, socijalna politika ne mora da se uvek vodi na takav način da ona pogoduje najviše siromašnima. Kada se koristi državna intervencija treba biti posebno obazriv na uticaje grupa koje imaju uvrežene interese i koje mogu da skrenu državne resurse ka sebi. U slučaju socijalne politike u Srbiji, postoje slučajevi gde se državni resursi skreću od siromašnih ka bogatima, umesto obrnuto kako je zapravo zvanično cilj, rezultirajući u superhikovskim javnim politikama.

Siromaštvo se posmatra kao apsolutna i kao relativna kategorija. Apsolutno siromaštvo meri nivo prihoda ili potrošnje u odnosu na neku objektivnu meru. Jedna od takvih mera je neophodni dnevni minimalni unos kalorija. Relativno siromaštvo se meri u odnosu na određeni procenat prihoda ili potrošnje stanovništva – dakle, osoba se smatra siromašnom ukoliko su njeni prihodi ili potrošnja ispod te postavljene granice. Međunarodni standard je da ta linija bude postavljena na 60% prosečne potrošnje po potrošačkoj jedinici. Potrošačka jedinica predstavlja meru kojoj se ispravljaju razlike među potrošnjom domaćinstava usled različitog broja članova ili njihovih karakteristika (jer troškovi po članu opadaju kako se njihov broj povećava a i potrošnja dece je manja nego potrošnja odraslih - svaki prvi član domaćinstva se računa kao jedna potrošačka jedinica, ostali odrasli članovi kao 0,7 a deca ispod 14 godina kao 0,5 potrošačke jedinice).

Prema istraživanju Centra za liberalno – demokratske studije, na osnovu podataka iz Ankete o potrošnji stanovništva RZSS, u 2013. godini je apsolutnom siromaštvu (ispod postavljene granice siromaštva) u Srbiji živelo oko 8,6% stanovnika. Linija siromaštva je izračunata 2006. godine na osnovu međunarodnih standarda o minimalnim nutricionističkim standardima za ishranu i odgovarajuću ostalu potrošnju odraslog stanovnika, u iznosu od 6 411 dinara da bi se kasnije indeksirala za rast cena na malo da bi očuvala svoju vrednost kroz vreme te je u 2013. iznosila 11 020 dinara.

Dubina siromaštva, tj kolika je razdaljina prihoda od linije siromaštva, iznosila je 1,8%, što bi značilo da je isti toliki procenat BDP-a dovoljno izdvojiti (uz savršenu targetiranost) da bi se iskorenilo siromaštvo tj da prihodi svih stanovnika dođu do linije siromaštva. U 2013. godini je ta suma iznosila 65 milijardi dinara ili oko 570 miliona evra.

Istovremeno, socijalna politika u Srbiji se ne vodi samo targetiranim socijalnim transferima nego i kroz netargetirane subvencije – kroz niže cene gasa, struje, vrtića itd, na takav način rasipajući novac poreskih obveznika jer niže neekonomske cene plaćaju svi, a ne samo oni kojima je to neophodno, dok se te razlike moraju nadomestiti subvencijama iz budžeta. Kao najbolji primer takve vrste vođenja socijalne politike je Srbijagas, koji prodaje cenu gasa po mnogo nižim cenama nego što je to ekonomski opravdano pravdajući se socijalnom funkcijom tj da bi u suprotnom ljudi koji su siromašni ostali bez grejanja jer ne bi mogli da ga priušte. Međutim, podaci govore nešto sasvim drugo.

Kada se pogledaju podaci iz Ankete o potrošnji stanovništva (dakle, isti oni koji su služili da se izračunaju razmere siromaštva) vidi se da siromašni u znatno manjem broju koriste gas za grejanje u odnosu na bogatije. Kada se stanovništvo podeli na decile prema prihodu (to jest na 10 jednakih grupa po broju, od onih najsiromašnijih do najbogatijih) vidi se da u prvom decilu (među 10% najsiromašnijih) samo 0,6% koristi gas a u desetom (među 10% najbogatijih) je to 9%, dakle 15 puta više. Samim tim, subvencionisana cena gasa ne pomaže siromašnima već bogatima.

1. decil 0.6
2. decil 2.2
3. decil 3.8
4. decil 4.0
5. decil 5.3
6. decil 6.8
7. decil 8.1
8. decil 6.0
9. decil 9.4
10. decil 9.0
Ukupno 5.5

RZS, Anketa o potrošnji domaćinstva 2013, strana 84.

Istovremeno, zbog vođenja socijalne politike preko cene gasa, Srbijagas uzima kredite od banaka za koje garantuje država, i to znajući da ta firma ne može da ih sama vrati, pa ih posle plaća iz budžeta od poreza. Tako će samo tokom 2015. godine Republika Srbija na ime ranije garantovanih kredita morati da plati oko 19 milijardi dinara poveriocima u ime Srbijagasa.

Kada se na ovu sumu od 19 milijardi dodaju iznosi svih subvencija osim onih za kulturu i poljoprivrednu proizvodnju od 53,8 milijardi dobija se zbir od 72,8 milijardi dinara1 koji je više nego dovoljan da se iskoreni siromaštvo u Srbiji.

Dakle, iskoreniti siromaštvo u Srbiji je vrlo moguće, ali je da bi do toga došlo potrebno izmestiti socijalnu politiku iz javnih preduzeća i državnih subvencija putem kojih se rasipaju resursi i uzima od svih da bi se dalo bogatima, i preći na onu gde se uzima kroz poreze malo ali se zato daje targetirano samo onima kojima je to neophodno.


  1. Podaci su iz Zakona o budžetu za 2015. godinu.