istraživanja

Fiskalna iluzija u Srbiji

Italijanski ekonomista Puviani je 1903. primetio da su različite vrste poreza drugačije percipirane od strane poreskih obveznika. Došao je d...
IZDVAJAMO

Rastom do stabilnosti - dostizanje političke i društvene stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana putem omogućavanja viših stopa ekonomskog rasta

Reforme koje bi uvećale nivo ekonomskih sloboda u oblastima imovinskih prava i poslovne regulacije bi značajno uticale na povećanje stope ek...

Italijanski ekonomista Puviani je 1903. primetio da su različite vrste poreza drugačije percipirane od strane poreskih obveznika. Došao je do zaključka da se direktni porezi više primećuju, za razliku od indirektnih poreza. Glavna razlika između direktnih i indirektnih poreza je u tome što su kod direktnih poreski platilac i poreski destinator isti, dok se kod indirektnih oni razlikuju. Poreski platilac izvršava plaćanje poreza ali je poreski destinator onaj koji snosi njegove troškove. Porezi na potrošnju (kao što je PDV) su primer indirektnog poreza jer je poreski platilac prodavac koji iznos poreza uplaćuje državi, dok je poreski destinator kupac koji plaća i iznos poreza ukalkulisan u cenu proizvoda. Sa druge strane, porez na imovinu je primer direktnog poreza jer ga plaća vlasnik.

U zemljama sa visokom javnom potrošnjom je zastupljen visoki udeo indirektnih poreza jer oni zamagljuju predstavu poreskih obveznika o visini poreza, pa je lakše sakupiti velike poreske prihode koji se koriste za finansiranje javnog sektora. Visok udeo indirektnih poreza u javnim prihodima utiče na to da se podstiče tražnja za javnim uslugama jer se jasno vide njene koristi ali se ne vide i njeni troškovi. Pogrešno procenjivanje troškova javnog sektora usled postojanja indirektnih poreza se naziva fiskalna iluzija.

Indirektni porezi u Srbiji su porez na dodatu vrednost, akcize, carine, porez na dobit kao i neki drugi manje izdašni poreski prihodi. Čisti direktni porezi su godišnji porez na dohodak građana i porez na imovinu. Socijalni doprinosi su mešoviti tj. imaju odlike obe vrste poreza zbog načina obračuna: u Srbiji se iz bruto plate radnika izdvajaju doprinosi za zdravstveno, penziono i socijalno osiguranje dok istu toliku sumu naknadno izdvaja i poslodavac. Porez na dohodak se nalazi u delimično sličnoj poziciji jer iako se on izdvaja iz bruto plate radnika (uz postojanje izvesnog neoporezivog dela) njega obračunava i u ime radnika plaća poslodavac. Zbog toga se ovi poreski oblici samo uslovno mogu smatrati direktnim porezima.

Najveći javni prihodi ali i rashodi u Srbiji su skoncentrisani u republičkom budžetu. Zbog toga je najvažnije oceniti fiskalnu iluziju u tom segmentu. Ukupno 89,6% prihoda budžeta dolazi od indirektnih oblika poreza, dok 8,76% dolazi od direktnih (5,14% porez na dohodak i 3,62% neporeski prihodi sa funkcijama poreza).

Prema tome, nivo fiskalne iluzije u Srbiji jako visok. Građani nisu u mogućnosti da jasno vide troškove države što otežava kontrolu trošenja javnog novca jer se smanjuju podsticaji za kontrolu pošto se troškovi smatraju manjim nego što jesu. Sa druge strane ovakva situacija povećava podsticaj za većom državnom potrošnjom, što dovodi do njenog lakog povećanja a jako teškog smanjenja.