istraživanja

Diferenciranje minimalne nadnice

Minimalna nadnica je najniži zakonski propisan novčani iznos koji se može isplatiti radniku za njegov rad. Razlog za uvođenje minimalnih nad...
IZDVAJAMO

Rastom do stabilnosti - dostizanje političke i društvene stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana putem omogućavanja viših stopa ekonomskog rasta

Reforme koje bi uvećale nivo ekonomskih sloboda u oblastima imovinskih prava i poslovne regulacije bi značajno uticale na povećanje stope ek...

Minimalna nadnica je najniži zakonski propisan novčani iznos koji se može isplatiti radniku za njegov rad. Razlog za uvođenje minimalnih nadnica je garantovanje minimalnog prihoda najsiromašnijim radnicima. Međutim, ona nije najbolje rešenje jer utiče na porast nezaposlenosti, i to upravo kod onih grupacija radnika koji se nalaze u najmanje produktivnim delatnostima, jer podiže troškove poslodavcima. Neki radnici će uživati u nešto većoj plati nego što bi inače imali, ali zato neki od radnika će biti primorani da rade na crno (neprijavljeni, uz neplaćene socijalne doprinose i manju platu nego što je regulisano) ili neće uopšte moći da nađu zaposlenje. Pored toga, minimalna nadnica ohrabruje ulazak na tržište rada onih koji inače ne bi bili zainteresovani da rade pa se i na taj način podiže stopa nezaposlenosti.

Zbog ovih negativnih posledica minimalna zarade na povećanje stope nezaposlenosti i sive ekonomije, neke od zemalja ne poseduju institut minimalne zarade. Među njima je i Nemačka (iako će uvesti opštu minimalnu zaradu od 2015. godine). Takođe, međunarodni standard je da minimalna nadnica ne bude previsoka u odnosu na prosečnu zaradu jer što je viša dovešće do većih nepoželjnih efekata na tržištu rada i preporuka je da minimalac iznosi oko 30 - 40% prosečne zarade. U Srbiji je minimalna zarada viša u relativnim iznosima i iznosi skoro polovinu prosečne zarade.

Prema trenutnom Zakonu o radu (član 112), minimalnu nadnicu određuje Socijalno – ekonomski savet za teritoriju cele zemlje, koji čine predstavnici poslodavačkih udruženja i sindikata, a tek ukoliko on ne bi mogao da donese odluku, da bi to bila ingerencija Vlade. Minimalna zarada se određuje kao cena jednog radnog sata, a parametri za njenu promenu čine visina prosečne zarade, stopa nezaposlenosti i troškovi života. Prošlogodišnje predložene izmene i dopune Zakona o radu koje nisu usvojene su predviđale proširenje tih kriterijuma uključivanjem parametara kao što su rast bruto domaćeg proizvoda, kretanje potrošačkih cena i kretanja prometa robe na malo.

Treba imati u vidu da u Srbiji nisu svi radnici podjednako pogođeni minimalnom zaradom – ona ne pogađa lekare, advokate ili programere, već pre svega radnike u industrijama sa niskom produktivnošću, kao što su tekstilna industrija, građevina itd, tj, upravo radnike sa najnižim primanjima. Pored toga, zbog postojanja velikih regionalnih razlika u razvijenosti, minimalna nadnica pogađa više nerazvijena područja nego velike gradove zbog pariteta kupovne moći. Drugim rečima, iznos minimalne nadnice u Boljevcu ili Rekovcu može da kupi mnogo više robe i usluga nego u Beogradu ili Novom Sadu. Tako da je od 174 jedinice lokalne samouprave, u njih čak 79 minimalna nadnica na nivou od 60% ili više prosečne plate isplaćene u toj jedinici lokalne samouprave (neslavni rekorder je Priboj, gde minimalna zarada iznosi skoro isto koliko i prosečna plata).

Stoga, da bi se pospešio prelazak radnika i poslodavaca iz sive ekonomije i smanjila nezaposlenost, a da se ne ukine ili znatno ne smanji minimalna zarada, što je korak koji se ne može opisati kao politički moguć, potrebno je uvesti nova rešenja vezano za određivanje minimalne nadnice. Prva mogućnost je postojanje ne opšte minimalne cene rada nego određivanje minimalne zarade prema industrijama i zanimanjima (kao što je trenutno u Nemačkoj). Ti iznosi bi trebalo da se određuju kao i do sada u kolektivnom dijalogu, ali bi njegovi akteri bili ograničeni samo na pojedinačne industrije. Distorzija na tržištu rada bi se smanjila jer bi postojao čitav niz minimalnih nadnica za pojedine pojedinačne profesije, a njhov iznos bi zavisio od produktivnosti rada. Druga mogućnost je reforma uvođenje regionalnih opštih minimalnih nadnica koji bi u sebi imale ukalkulisanu razliku u paritetu kupovne moći. U tom slučaju bi u područjima gde su prosečne plate niže i iznos minimalne zarade bio niži. Iznos bi mogao da se određuje u okviru 4 postojeća statistička regiona ili na nivou okruga. Uvođenje neke od ovih reformi (ili čak obe) bi smanjile negativne distorzije koje nastaju na tržištu rada postojanjem uniformne i relativno visoke minimalne cene rada. To će pomoći u smanjivanju sive ekonomije i u smanjenju stope nezaposlenosti.