– Koje druge? (Potežem pivo, imam dobar predosećaj...)
– Pa, mislim, ove koje nisu libertarijanci i nas koji jesmo. Baš sam nešto razmišljao, nadam se da će konačno doći dan kada ću moći sebe da oslobodim svoje ideologije. Previše je jeda. Čitanjem loše ekonomske literature mi se toliko toga nakupilo da više ne mogu da pristupim nepristrasno i objektivno nekom radu nego odmah prilazim sa gardom. Ne mogu više ni da se opustim i to je ono gde svi mi moramo da spustimo gard, da legnemo dole. Može mnogo da se nauči i kad nešto nije korišćeno individualističkim metodom, znaš ono, dobrih ideja ima svuda. Mora malo da se spusti intenzitet rasprave, debate i analiza.

– Misliš da grešimo, da smo preagresivni?
– Pa... Ja sam u poslednje vreme postao preagresivan, i to mi malo smeta. Mislim, nisam siguran, ali mi se čini da bi ljudi morali da pristupe malo otvorenije jer, znaš, ako ti zameraš ljudima da oni nisu dovoljno otvoreni za nove ideje, ne bi smeo sebi da dozvoliš da ti budeš zatvoren za drugačiji svetonazor i drugačije razmišljanje. Računaš na to da on treba da bude otvoren za našu ideju, ne razmišljaš o tome da ti sâm budeš tolerantniji prema činjenici da oni našu ideju ne dele. Tako da... Stalno se vraćam od onog čistog, tvrdog teorijskog jezgra na čisto praktično jezgro. U tom praktičnom bi trebalo da nađemo zajedničke tačke na kojima treba da se spojimo. Sad ok, ti ne veruješ u ono što ja verujem, ja ne verujem u ono što ti veruješ, ali hajde da se složimo oko nekih stvari oko kojih bismo mogli da se složimo pa da onda krene mirna evolucija sveta.

(Ta evolucija je postala naša opsesija. Mislim na nas, libertarijance. Negde implicitno razmišljamo o tome sve vreme; to nam je nova igrica. Pokušavamo da se fokusiramo na tu neku temu našeg "poslovnog" sastanka, ali nas prekidaju pesme poput "People are Strange", "Like a Rolling Stone"... uvek kao ulje na vatru.)

– Smatraš, izgleda, da ima "polomljenih prozora" i unutar libertarijanskih redova?
– Ja mislim da je velika stvar ta debata između minarhista i anarhokapitalista, ali mislim da je anarhija polomljen prozor zato što se ne vide sve negativne posledice koje bi ona mogla da ima po društvo, tj. po pojedince.

– Koji su nedostaci te tradicije?
– Mislim zapravo da je ta tradicija, koja je možda proizišla iz pojednostavljenog čitanja Mizesa, jedna vrsta slepe ulice u libertarijanskoj tradiciji, bar što se tiče ekonomije. Mislim da je za neku realniju analizu potrebno više razumevanja, da je društvena teorija jedna malo eklektičnija nauka koja zahteva različite pristupe, i to ne samo zbog toga što ti različiti pristupi omogućavaju da vidiš stvari iz različitih uglova nego i zato što neke stvari ne mogu da se vide iz ugla ekonomije, sociologije, političkih teorija itd. Malo više rezerve možda... Ja mislim da je moguće izneti prilično jake i izgrađene argumente o tome da bi, recimo, socijalna politika mogla da bude korisna slobodnom društvu, da bude jedan od stubova fondacije slobodnog društva.

– Hm... (Na sve to udara i The Clash sa "Guns of Brixton"... Ne popuštam sujeverju. Pivo!)
– Hvala... To ne znači da se ja za to zalažem ili da mislim da je to dobro, nego hoću da kažem da je moguće uz pomoć metodološkog pristupa koji koristi austrijska teorija, doneti zaključke koji to potvrđuju. Čini mi se da zapravo tu mnogo grešimo, da smo mnogo isključivi prema debati o stvarima koje nisu baš toliko čvrste. Nama deluju čvrste zato što samo odbacujemo da o njima razgovaramo.

– A zar ne misliš da su, hajde da ih tako nazovem, "nemizesijanci" de facto u prednosti? Oni upravo polaze od aktuelne netržišne prakse. Takvu praksu svesno biraju i podržavaju, možda baš zbog toga da bi nastavila da potkrepljuje njihove teorijske postavke o tome da je intervencija ipak nužna? Možda to rade i nesvesno?
– Da, apsolutno. Ali oni su u prednosti samo u odnosu na druge ekonomiste, ali ne i u odnosu na filozofiju nauke. Oni su u prednosti u odnosu na ostale ekonomiste u možda nečemu drugom, a to je da im se dopušta da da budu neodređeni. Metod im dopušta da interkacija na samom terenu dâ rešenje. Apriorizam, čini mi, ne pruža tu priliku. To je moj problem sa apriorizmom… Nisam izgradio još do kraja svoju metodološku svest. Stvari se u društvenoj teoriji ne mogu seći nožem.

– Hoće li ljudi razumeti ovo o čemu ti i ja sada govorimo?
– Pa neće... Čini mi se da to što pričamo ne može da se razume, to mora da se vidi, oseti. Brze greške do koje nas dovodi pojednostavljeni apriorizam moraš na sopstvenoj koži da osetiš. Da se suočiš sa nekom svojom fatalnom greškom u prethodnom razmišljanju, zaključivanju i da onda sebi lupiš packu i kažeš "Alo, stani!" Možda nisi bio u pravu, možda stvar ima mnogo više uglova nego što si ti prvobitno mislio. Ja primećujem, kad se vratim na svoje tekstove, svoje blog postove, da sam grešio. A primećujem i da sam za neke stvari bio preblag. Mišljenje je difuzna stvar.

– Je l' ekonomska teorija ideologija? (Gledamo se neko vreme...)
– Teško pitanje... Mislim da nije.

– Šta je čini naukom?
– Pa zavisi kako definišeš nauku. Iz perspektive nekoga ko se pet godina bavi, da tako kažem, ekonomskom naukom, čini mi se da jeste nauka, baš zbog toga što ima dosta pristupa koji imaju svoje koherentne metodološke odlike, koje mogu biti naučno validne. Ako ih se pridržavaš, imaćeš model kojim promatraš svet. Jasna baza pretpostavki, konzistentni zaključci i tako to. Ukoliko se na dovoljno jasan način definišu njene pretpostavke, onda možemo to nešto smatrati ekonomskom teorijom...

(Najviše raspravljamo o metodi. Standardno.)
... Stvar za koju mislim da je najslabija strana ekonomije je to što se prelako tumače teorije, zaključci, empirija, itd. Mislim, kao što ni u filozofiji nauke nije došlo do konačnog obračuna između empirizma i racionalizma, tako mislim da ni ekonomija nije uspela da izgradi jedinstveni metod analize, i zapravo stalno diše taj metod i menja se, baš zato što nije ispričana ta priča unutar filozofije nauke. Pritom mislim da nikad neće biti ispričana... Sa te strane neće biti rešena ni dilema o tome koji je metod u ekonomiji ispravan, a koji nije.

– Pomenuo si u jednom trenutku da je zamislivo da se sprovođenjem neke socijalne politike može ostvariti, uslovno rečeno, opšta dobrobit. Ipak, da li onaj ko sprovodi socijalnu politiku zaista pouzdano zna šta će biti posledice njegove intervencije?
– Nema šanse da zna. S druge strane, i tržište je jedno veliko neznanje, i na tržištu mi često nemamo pojma šta radimo. I ta interakcija zapravo... Zapravo, neke stvari nisu profitabilne pre nego što se dese. Ti tek treba da vidiš da li će ljudi to da prihvate, na to može da utiče čist slučaj, mogu da utiču druge okolnosti, može da utiče klima itd. Milion stvari... Sa te strane na isti način se u politici dešava da se neke stvari jednostavno ne prime. Neko dobro zamišljeno pravilo, koje bi trebalo da bude proceduralnog tipa – da uređuje sistem na takav način da bude predvidljiviji, da ljudi na jednostavniji, lakši i jeftiniji način sarađuju i da to bude osnova nekog slobodarskog društva – ne mora da se primi na dobar način zbog nekih potpuno slučajnih okolnosti. Tako da, koliko god imali rezervu prema efikasnosti tržišnog sistema, koliko god sumnjali u to da pogađa tamo gde treba, treba razumeti i to da kada političari pogreše to možda i nije bila njihova greška.

– Pretpostavljam da ciljaš na to da ne možemo utvrditi da li je neka posledica uopšte i uzrokovana njihovim delanjem?
– Nisam siguran da mogu da se znaju efekti, ali ovo što sam rekao je više bilo u smislu da ne mislim da je moguće stvoriti set nekih pravila koja na dovoljan način uravnotežuju različita viđenja društva, da omogućuju slobodnu ekonomiju, slobodno društvo.

(Uvek na isti način o svemu tome... Pavle nikad ne komplikuje kad predaje, poznato je da ga se dobro razume. Interno smo, pak, često baš tako iščašeni. Imam utisak da ne treba još mnogo toga da ga pitam, a opet nisam siguran da sam dobio to što mi treba. Govorim mu o tome da nema mnogo smisla u traganju za sredinom, da treba provocirati stavovima, da će tek to stvoriti "pravu" sredinu. Razmišljam o procesu društvene selekcije; oslanjam se na spontanost, to ga kupuje.)

– Spremio si predavanje?
– Napisao čak i tekst na oko petnaestak strana...

(Ne sumnjam. Odlučujemo da se razilazimo. Ustajemo, a u tom trenutku kreće „Simpathy for the Devil“. Ništa. Samo osmesi i dobra volja.)

Akademija liberalne politike je najopsežniji projekat Libertarijanskog kluba u njegovoj četvorogodišnjoj istoriji, i predstavlja najkrupniji iskorak u pravcu kvalitetnijeg obrazovanja za slobodu.

Program će obuhvatati tri različita polja interesovanja. Jednom sedmično polaznici će pohađati po dve jednoipočasovne lekcije, a svaka lekcija će odgovarati nekoj od tri različite oblasti: Sloboda i pravda, Politika i tržište i Zastupanje javnih politika. Studenti će imati prilike da se podrobnije upoznaju sa najznačajnijim principima političke filozofije liberalizma, sa osnovnim zakonitostima tržišne ekonomije, ali i determinantama političkog odlučivanja. Program je zamišljen tako da unapredi akademske, ali i kapacitete za praktično delanje polaznika, pa će njime biti pokriven i rad na analizi, pisanju i zastupanju javnih politika.

Nastavu će, pored članova Libeka, izvoditi stručnjaci, profesori, političari, analitičari i aktivisti iz zemlje i inostranstva. Program će biti koncipiran tako da maksimalno uvažava svakodnevne obaveze studenata na fakultetima.

Pravo da se prijave na konkurs ostvaruju svi društveno zainteresovani studenti osnovnih studija privatnih i državnih univerziteta u Srbiji. Iznos kotizacije je 4.500,00 dinara, a polaznicima će biti pružena mogućnost uplate datog iznosa u više mesečnih rata. Kotizacija pokriva tekuće troškove programa u vidu nastavnog materijala kao i rekreativna okupljanja i posete zanimljivim i inovativnim preduzećima. Libek će polaznicima akademije obezbediti mogućnost savetovanja u respektabilnim akademskim i političkim institutima, kao i pristup biblioteci sačinjenoj od atraktivnih i na srpskom jeziku još uvek neobjavljivanih naslova.

Rok za prijavu na konkurs je 1. februar 2012. godine.

Prijavi se za ALP ovde!